Svi smo bili u prilici da čujemo za neko dete, da je on/ona dobro, savršeno, zlatno dete, ili smo to možda i sami bili. Dobra deca ne zadaju brige roditeljima, ne prave probleme ni u porodici ni u školi i odrasli obično pretpostavljaju da ako s tog aspekta sve ide dobro, da je i samom detetu dobro.
Gde je zamka?
Deca su promućurna i vrlo rano nauče koja ponašanja roditelji odobravaju, a koja ne. „Dobro dete“ je percipiralo da biti dobar znači biti uvek poslušan, ne suprostavljati se drugima, poštovati njihov sud, udovoljiti im, biti tih, vredan, uredan, dobar đak, itd… „Dobro dete“ je steklo uverenje da je ljubav roditelja uslovljena poštovanjem ovih pravila, te da bi zadržalo ljubav i naklonost roditelja, otcepljuje od sebe delove koji su“loši” i ne odgovaraju zahtevima roditelja.
