Strašno nas grize savest zato što nismo produktivni? Jedan od razloga zbog kojih se osećamo ovako je zato što svoje ponašanje i produktivnost povezujemo sa sopstvenom vrednošću.
Mnogi od nas se osećaju veoma krivim ako svaki minut dana ne ispune nečim „produktivnim“. Čak i dok slobodno provodimo vreme, umesto da uživamo u sadašnjem trenutku opuštanja, mi u glavi držimo listu obaveza koje nismo uradili i koje treba da uradimo.
Većina ljudi previše optimistično ulazi u dan, sa očekivanjem i planom da svašta nešto uradi. Internalizovali smo obavezu da moramo biti produktivni, a kada se to ne dogodi osećamo se teskobno, anksiozno i iritirano.
Postoje razlozi za to što osećamo krivicu zbog neproduktivnosti.
Jedan od njih je taj što nam društvene mreže omogućavaju društveno poređenje. Kada vidimo svoje prijatelje kako postižu da putuju svetom, rade, treniraju, podižu dvoje dece, završavaju fakultet, ostvaruju uspehe i sl. – lako ćemo se osetiti kao da “ne radimo dovoljno“ i da dosta “zaostajemo” za njima, što će naravno doprineti krivici vezanoj za neproduktivnost.
Drugi faktor koji doprinosi krivici zbog neproduktivnost je perfekcionizam. Perfekcionisti ništa nije dovoljno, stalno se usavršava i stalno je nezadovoljan.
Za neproduktivnost se često koristi izraz “gubljenje vremena”. Što je zapravo paradoks, jer tim “gubljenjem vremena” mi smo najčešće na dobitku. Najbolje ideje nam padaju na pamet kada smo neproduktivni. Pa i Arhimed je uzviknuo “Eureka” dok se kupao. Trenuci dok hodamo, tuširamo se, sedimo, ležimo, čekamo nekoga – ne radimo ništa, nisu izgubljeni trenuci, mi tada punimo energiju, vodimo razgovor sa sobom i organizujemo svoj um.
Potrebno nam je „neproduktivno vreme”.
Ponekad možemo iskusiti lenjost i apatiju. Dok drugim danima možemo postizati više nego ikada. Nema pravila, bitno je osluškivati svoje telo i svoje potrebe. Usponi i padovi u produktivnosti su prirodan proces.