Mnogo je zabluda o tome da je ljutnja loša emocija, da je treba potiskivati, izbegavati, ili bar prikrivati, a nikako izražavati. Pogrešno je verovati da ljutnja narušava odnose i da ćemo jedino ako joj ne dozvolimo da izađe na videlo održati funkcionalne veze sa drugima. Baš naprotiv…
Kada doživimo ljutnju, fiziološke senzacije u našem telu su jasne: luči se adrenali, ubrzava rad srca, šire se zenice, mišići se pripremaju za borbu ili beg… Dakle, ona je zov organizma da se zagledamo u sebe, jer se događa nešto što narušava naš integritet: da smo nepravedno tretirani, da drugi ne poštuju naša osećanja, da postoji pretnja na psihičkom ili na fizičkom nivou – da su naše lične granice ugrožene.
Kao i svaka druga emocija i ljutnja nosi neku poruku, koju svakako ne treba ignorisati. U najvećem broju slučajeva govori, da nam je „nečega dosta“ i da se zaštitimo od percipirane opasnosti.
Na to kako ćemo se nositi sa ljutnjom, najviše utiče naše vaspitanje.
Ako smo kao deca dobijali poruke poput: „Ljutiš se bez razloga“, „Nije lepo ljutiti se na ljude koje voliš“, „Nisi lepa kada se ljutiš“ i sl. moguće je da ćemo usvojiti uverenje da je ljutnja loša i da ćemo osetiti krivicu svaki put kada se ona pojavi.
Takođe, zabrana na ljutnju može dovesti do toga da pomislimo da ne treba da se žalimo, da naše potrebe nisu važne i da ne treba da se borimo za njih, što može uticati na doživljaj naše lične vrednosti. U nekim porodicama deca su čak i fizički kažnjavana kada otvoreno pokažu svoju ljutnju ili bes, što može proizvesti tendenciju da u odrslom dobu ove osobe potiskuju svoj bes ili ga okreću ka sebi.
Deca roditelja koji nisu znali da iskomuniciraju svoju ljutnju na prikladan način, već su gubili kontrolu nad zdravim razumemo i postupcima kada osete nalet ljutnje (besa), mogu naučiti da razmišljaju o ljutnji kao o nečemu što je destruktivno i zastrašujuće. Oni u odraslom dobu mogu da se plaše sopstvene ljutnje, te da se ne osećaju bezbedno da iskažu svoja osećanja kada ih nešto naljuti. Ta ljutnja se potiskuje i gomila, pa nije isključeno da ona kasnije ispliva u vidu besa, u nekoj drugoj ne tako provokativnoj situaciji i u nesrazmerno većem obliku nego što bi to bilo prikladno za dati momenat. Tada obično bude teško objasniti zašto nas je data situacija toliko „okinula“.
Zašto je ljutnja važna?
Ljutnja je sasvim normalna emocija koja nas pokreće da se zaštitimo i branimo svoje granice. Ona nam služi da bolje razumemo sebe, čuva naše potrebe i vrednosti.
Gde nema zdrave ljutnje, nema ni zdravog samopoštovanja.